berlin

ŽIRJANSKA BALADA

Posted on : 19-02-2020 | By : admin | In : Ivan Dobra Žirjanin

1

Ivan Dobra Žirjanin

žirjeAko ikad u Žirje svratiš
i okriješ njegove lipote,
poželi‘ ćeš da se opet vratiš
uživati od školja krasote.

Zato dojdi kad ti mira treba,
ti, putniče, ča te vira resi,
kajati se nećeš sve do greba.
Žirje čeka na staroj adresi!

O, Žirjani, vi, dragi mišćani,
niste sami, virujte vi meni,
uz vas jesu i vaši na strani,
svud po svitu ča su razmišćeni.

Zarad toga tugu odagnajte
i nek vaše plemenito lice
sja srid sunca, dobru se nadajte,
pa nek‘ kaplju suze radosnice!

Istina je, svi zajedno nismo,
al‘ nan duša u vašoj je duši;
daleko smo, u tujini mi smo,
al‘ srce nan sve daljine ruši.

Vaš bi pisnik prije svega tija
da se želje ostvaru do kraja:
život bi van pismon okitija
u njidrima žirajskoga raja.

Kako živit, a ne sniti noću
Žirje rodno, misto svoje drago?
Ma di bija, vratit mu se ‚oću,
jer ga ljubin, jer je moje blago.

Ej, da mi je letit poput tice
izna‘ krugo i izna‘ mu žala,
sletija bi navr‘ Borovice
i kliknija: Bože, tebi fala!

A zatin bi, sritan, odozgora
ja pogljedon kružija posvuda:
od Krapoljo do sinjega mora,
čigova je kolajna o‘ čuda

srebren-pinon školj naš zagrlila,
kajno brode na modroj pučini,
i vale mu srebron je zalila,
i idra mu od srebra učini.

Žirje misto, rodni zavičaju,
tebi pivan iz svega svog glasa
pismu ovu, moj zemaljski raju,
uznosito svakog onog časa

kad se sitin ča si za me bija
i ča moreš još za mene biti.
Ja bi za te život prigorija,
uvik ću te u srcu nositi…

Mi smo ljudi časni, puni žara
ka‘ stanemo jedan uz drugoga,
sve moremo, makar smo prez para,
strah nas nije ni javla crnoga!

O, kad bi mi misli jake bile,
pokraj bi te srca posadija,
ni nevere ne bi te slomile,
niti bi ti iko naudija.

Uz mene bi cviton procvitalo,
ti, najlipši cvite ispo‘ neba,
Žirje misto, selo moje malo,
imalo bi sve ča tebi treba.

Baš sve tad bi pivalo u srići
ka‘ je kasno i kada je rano,
i ne bi ti nika‘ reka riči:
Ti, ranjena, osušena grano!

Ustanite, ča jošće čekamo?
Srodne duše, podignimo čaše
za sve one ča ostaše tamo,
za sve one najdraže nan naše!

Još okolo voda mu je bistra
i rakita na jugu miriše;
još u njemu procvita brnistra
i u gori slavuj mu bigliše.

Pak u srcu nakupi se tuga
zarad tebe, moj premili kraju,
rad komina, ognja ti i luga
snivan snove ča me ne varaju,

jer u njima vidin stinu bilu,
dida, babu, i oca, i strinu;
šaku zemlje moje, friž na tilu,
paučinu, suzu materinu …

Al‘ se nadan, Bog će mi pomoći
da se Žirju ja svojemu vratin
da ga virno doklen buden moći
srcen volin i uz stopu pratin.

Comments (1)

Hvala svima kojima je balada prirasla srcu!
I navratite ponekad, kad vam je pri ruci,
na otok sunca, mora i tišine.
Čovjek je kao otok, da ga upoznaš, moraš
da dođeš do njega!

Write a comment