berlin

MOJ KRIŽ GORI

Posted on : 13-04-2019 | By : admin | In : Za srce i dušu

0

Uoči velikoga tjedna

(Posvećeno hrvatskom književniku Josipu Pupačiću)

Vanja Škrobica
križ-lijek-grijeh-696x464u krvi i plaču rodila me mater moja i križ otaca moji nastavja gorit u meni;
besida se Tvoja time ispunjava i proročanstva mudrih proroka;
suđeno mi je ići puten čovičnin bačen san u plamen gorući jezik;
od rođenja razapeti su duša i tilo moje;
borin se u međuprostoru Neba i Zemje, vičnosti i prolaznosti:

s Križen koji gori…

opremija si me u svit s gorućin križen na prsiman, tereton veli obećanja;
ne smin biti samosvoj, a moga bi; ne smin kantat p’jan, a kantat umin…
kantan pisme žalopojke, zaboravjan pisme ditirampske!

grišne si misli u me uda’nija:
darova si mi ruke bratoubojice!
straj ovisničku!
sumnju mojsijevsku!
jubomoru Kainovu!
ludilo hamletovsko!
okorilost farizejsku!
prokletstvo glembajevsko!
dušu faustovsku!
kaznija me paklon vukovarskin,
buktinjon hirošimskon,
jadon Aušvica….

sime si u savist moju posija, nemir Raskoljnikov, pokajanje sina razmetnoga…

po križu koji za me gori…

kucan li uzalud na vrata Tvoja?

je li preteška kušnja moja i gorka zadaća koju si meni naminija?
jerbo se forca iscrpila, voja je prisušila, mudrost moja ishlapila.

a s kruvon i vinon ča si mi darova, prokletstvo me tvoje sustiglo: u znoju lica svoga in kruv svoj! gorke su trave koje blagujen! i juto je vino ča ga pijen!

po Križu koji… uzalud li gori?

zar svako stvorenje Tvoje prokletstvo vatre bola nosi?
zar svako biće zemajsko na utrnuće osuđeno je?
….

strašna je šutnja Tvoja dok me oganj zebe, dok me prži led;
drćen u tamnici svita ča se u slobodu svoju kune i zakona njegovi ča se na ljudskost pozivaju….

križ moj uz Tvoj, gori!

 

istrošeno je tilo moje i Zemja mi više nema ča dati doli obećanja u koja san davno prista virovat; žene san prista obljubljivat, vino mi za kra’ko žeđ gasi; znanje je nemoguće spoznati, u viru san često posumja;

ka posljidnji prokletnik, ka izgubjeni sin;

 

ja san umorni val ča žuri uvali počinka; ne odstupan od križa ča ognjen svitli… jer ča li san na Svutu brez Križa?

 

pa neka upadan u glib, pa neka pute mrkle posrtajiman svladavan:

samo je tuga moja istina, Križ je moja lanterna iako je više ne pripoznaju brodari, a još manje brodolomci.

…..

bit će tako sve dok ne zgasnen ka svića na vitru; sve dok moje godine besplodne ne izgore;

dok vijenci slave ne sašuše, a oganj ne proguca mrak;

 

ma neka se tada bandire na pola kopja spuste! neka se marame crne za menon obise! čovik je pa pobijeđen! posramjen, ponižen, zgažen…

 

a Ti, Veliki, mučiš dok se križ moj priginje prašini, a smrt mi je sestra koju ću ruku razapetih prigrliti;

 

oće li tad duh Tvoj u Križu mome rajski zasjati?

Write a comment