berlin

PUTOVANJE U NEPOZNATO

Posted on : 22-02-2019 | By : admin | In : Ognjenka Kalajdžić: SJEĆANJA NA DANE I LJUDE

2

2. dio

piše: Ognjenka Kalajdžić

ognjenkaGrad u koji su nas dovezli zvao se Vaxjo. Pitala sam šta to znači da malo dobijem sliku o gradu. Niko od prevodilaca nije znao. Prvo što me iznenadilo, još dok smo se vozili u autobusu, bilo je da na livadama krave leže. Site sigurno. Jadne naše krave, nikada nisam vidjela da leže. Treba u kamenu naći travu. Kod nas u Hercegovini, kamen na sve strane, kamen i kamen, lijep, prelijep, ali nevalja za krave, mislila sam.

Skoro cijelim putem do Vexjo, bile su šume i livade, zeleno, sve zeleno. Nigdje kamenjara ni uzvišice, a kamo li brda ili planine. Oku pravo neobično. Poneka kuća od drveta obojena u bordo sa prozorima oivičenim bijelom bojom, ukrašenim cvijećem i sređenim dvorištem.
Vidjela sam nekoliko kuća od velikog kamena, potpuno različitog od našeg.

Autobus je skrenuo u ogromno dvorište s više istih zgrada, žućkastonarančaste fasade. Krovovi su bili oštri, tamnocrvene boje, a na prozorima su bile metalne rešetke. Zgrade su ličile na kasarne. Kasnije sam čula da su te zgrade ranije i bile vojne kasarne.
Dočekalo nas je nekoliko skupina ljudi, iz aviona bi čovjek poznao da su naši. Njihove priče i dojmovi su nas do kraja utukli.
Ovo ti je zatvor,- neki su govorili.
– Ma nema ovdje života.
– Hrana fuj, sve nešto razmeckano.
– Još ti pekmez na meso stave.
– Sve se samo na onaj margarin čuje, ma grozno.

Treba čovjeku vremena da se prilagodi na drugačije ukuse. Išlo je to priličito brzo, kasnije smo zavoljeli neka njihova jela.

Opet ispitivanja, ko smo, šta smo. Oni su se čudili, ništa im nije bilo jasno. Nekog su istjerali Srbi, nekog Hrvati, a neki su otišli zbog muslimana. Takvih je bilo najmanje, uglavnom iz Sarajeva i okoline. Kažu, zelene beretke ih dočekale na radnom mjestu i samo rekli da Srbima tu više nema mjesta ni posla.

Najviše su se čudili miješanim brakovima, a takvih je bilo najviše. Šta je miješani brak, nisu razumjeli.

Nije se tad mnogo znalo o ratu. Mi smo mislili da znamo, ali đav´la. To je bila tako prljava rabota, neko normalan je nije mogao osmisliti. Niko normalan nije je mogao ni shvatiti. Tek smo tu čuli za neke karte i jade, odnosno za smrad u vrhu politike.

Nakon ispitivanja počela su obučavanja. Kako ćemo upotrijebiti kupatilo, moramo pustiti vodu iza sebe i sve ostaviti čisto.

Pa bože šta to oni misle o nama, mislila sam.

Misle da smo divljaci, – neko je iz zadnjih redova uzviknuo.

Umorni, najađeni ljudi su mirno slušali. Prevodilac prevodi, neka nelagoda i hladnoća bila je u svemu tome. U meni je počelo kuhati, mučilo mi se u stomaku i dugo nije prestajalo. Kad su počeli pričati kako koristiti telefon, izašla sam.
Pa znaju li oni da smo mi u kući imali po tri, četiri telefona, tad još nije bilo bežičnih. Počeli su nas obučavati kao da smo djeca. Bili smo prazna tabla, koju će oni ispisati. Dobit ćemo čet´ri broja. Golemo, čet´ri broja i to ćeš biti ti u Švedskoj. Tako je većina nas mislila.

U sobi nas je bilo petnaestak, ne sjećam se više. Dva reda bolničkih kreveta i između svih, mali metalni ormari. Tu smo mogli staviti sve ono što smo ponijeli. Ne bi ga mogli ni napuniti, svi su došli sa samo najneophodnijim stvarima, koji džemper, majica, pantale i slike. Ko je imao svoje slike, bio je bogataš. Njega bi i napadali. Smatralo se, ko je ponio slike, otišao je smireno i neprotjeran.

– Nije tebe niko istjerao kad su tebi slike pale na pamet, neki bi mu to govorili.

Uvijek je bilo lako naći neki razlog da se svađamo. U stvari nije ga trebalo tražiti, visio je stalno u zraku. Te svađe su nam činile svakodnevnicu i po njima smo se skoro grupisali. Nađe slika priliku.

Svaki ulaz u zgradu je imao svoj broj. Mi smo bili u jedinici. Kad se uđe u zgradu desno i lijevo su identična trokrilna, staklena vrata koja su vodila u ogroman hodnik. Svaki hodnik je imao po tri spavaonice. To isto je bilo na spratu.
Tako su na prizemlju, na našoj strani zgrade bile tri takve ogromne prostorije, odnosno spavaonice.

Na dnu dugog hodnika, bilo je zajedničko kupatilo, priličito veliko, s nekoliko tuševa i klozeta. Joj, jada s higijenom. Stavili su nam litre šampona, k´o da smo šugavi. To smo tada tako zamišljali. Kasnije se pogled na sve to drastično mijenjao, pa zar nije bilo dobro imati dosta sredstava za higijenu.

Sreća, meni nije bilo do kupanja. Kakvo tuširanje, to mi je nekako bilo kao da uživam, a ja nisam htjela uživati. Ne znaš ni za kog svog, sve si ostavio, pa kako da uživaš? Kupala bih se baš kad moram. Uvijek, kad se okupam kažem:

-Ja ljepote i sutra ću odmah zorom,” – i opet ne bude volje i preskačem k´o da sam maloumna.

Zahvaljujući tome nisam dobila neki svrab koji su skoro sve žene dobile. Nisu imale drugog posla nego se perkati. Tako jaki, jeftini šamponi, odnijeli su im onu potrebnu hemiju na genitalijama. Malo pa malo, vidiš neko se krijući češe.

Ma, film se može snimiti o životu u tim kasarnama. Nije loše bilo izaći i prošetati kroz grad. Glavna ulica je bila priličito blizu. Ipak je to bilo samo tumaranje, nikakva šetnja kad u svakoj sitnici tražiš onu iz svog grada koji se ruši, upoređuješ baš sve.

Sve je lijepo, uredno. Izlozi puni sitnica i krupnica, Kineski restoran je tu jako blizu. Oni sjede, svijeće upaljene na sred stolova, idila, ne pitaj. To je za nas bilo nedokučivo. Nismo znali ni riječi švedskog jezika, a nemamo ni dinara, ni cigara, što smo imali običaj reći. Međutim iza ponoći oni bi malo bili nestašni, ponapijani znali su se i valjati po ulici. Ja ne znam, ali tako pričaju očevici, ništa nekim ženskim nije bilo pišati na sred ulice. Piva neda maknuti dalje.

Šveđane smo zvali ONI. Oni gutaju nešto kad govore, oni su svi taki jednaki, oni pričaju pretiho i nekako ko da će se udušiti. Slovo ”O” zavrnu nekako. Oni se bez razloga smješkaju. Kasnije smo ono njihovo zavrnuto ”o” imtirali, naučismo to pravo dobro. Sramota rugamo im se, a oni nas spašavaju.

Ma koga oni spašavaju?– neki su govorili,
Dobili su oni za nas pare još će i zaraditi na nama.
– Ma hoće da im krv očistimo. 
– Ma jok, hoće našu radnu snagu.
– Nije ni to, vidi kolika je zemlja, a golopunja, prazna sela.

Tako smo nagađali izmišljajući razloge zašto su nas primili. Bili smo jako nezahvalni, polazili smo valjda od toga da mi ne bi primili toliko nepoznatih duša. Ko zna šta nam je bio povod da tako razmišljamo. A stvarno su nam pomogli. Pa gdje bi mi da njih ne bi. Možda ljubomora, zavist ili smo već bili bolesni tugujući za svojim milima, za gradovima i selima.

Stalno smo pričali šta smo imali i šta smo ostavili. To nam je onako bila omiljena tema. Ovaj je ostavio dvije kuće, ovaj luksuzan stan, onaj tamo restoran na moru i stan, ma sve sami bogataši. Kad ih jedan dan Nafa iz Dubice, ustvari malo pokraj Dubice, sviju prekide i poklopi:

– Ma sve vi to popišajte kakvu sam ja kravu ostavila, – i poče plakati na sav glas. Doziva je ko da joj je kćerka rođena, tepa joj. Joj, uhvati nas sviju neka nelagoda. Kasnije, javno više niko nije pričao o svom bogatstvu.

Stano su se slušali vijesti, radio Evropa i još neke stanice. Ja nisam ništa slušala od onog dana kad sam čula da su Hrvati hiljade granata s desne strane bacili na lijevu. Nije mi pomoglo to što nisam slušala. Poginula je moja sestra u Zaliku, na svojim kućnim vratima. Majka, koju su protjerali s desne na lijevu obalu, s djecom je otišla u zajednički podrum. Sestra nije htjela da ide u podrum.Teško je podnosila te ratne dane, možda radi bolova, a i mlada, neiskusna, još je pamtila pionirske maramu, sletove, izviđače, logorske vatre.
Bilo joj je žao majke. Strašno joj je bilo to da su je istjerali iz njenog stana, s desne obale kao Srpkinju, a sad je biju kao muslimanku. Strašno.

U podrumu je bilo grozno, tijesno, svi načetih živaca, uvijek plač makar jednog djeteta. Srce joj se cijepalo. Imala čir na želudcu koji je proradio, ali lijeka nema ni za lijeka. Baš je tad imala jake bolove. Ostala je gore, u svom dijelu kuće i kad je pucanje bilo nesnošljivo, ipak je htjela sići u podrum. Granata je udarila u stub odrine i stotine gelera se raspršilo na sve strane. Jedan je na vratima, pogodio nju, pravo u srce. Nije ni dahla. Tridesetosam godina je imala. Pričaju da je stariji sin, imao je oko osam godina, u podrumu vrisnuo i rekao:

Odoh vidjeti je li poginula mama.

Bila je puna snage i života. Uživala je uređujući svoj tek izgrađeni stančić na staroj kući. Ukrašavala ga je sa svojim ručnim radovima. Svi njeni prijatelji su se divili njenim zaricama, stolnjacima i ostalim ukrasima. Jako je vrijedna bila. Danima je šila i vezla da sve to lijepo izgleda, a držala je sve uredno kao apoteku.
Prije na sedmicu, u istom tom Zaliku, poginula je moja radna kolegica i dobra prijateljica Šerifa, Jasna smo je zvali. Još nisam ni prestala tugovati i plakati za njom, a poginu mi sestra, užas. Tih dana se mnogo ginulo. Govorilo se o tome kao o kiši. Stalno pada kiša, stalno se gine. Najviše djeca, pa gdje je pravda? Gdje je veća sila, šta je s tom djecom naumila?

Sve ove podatke sam dobivala zovući preko pokretnog telefona koji su nabavili neki naši ljudi i grdno nam to naplaćivali. Svi smo skoro svaki dinar od one male sumice koju su nam Švedi davali, za lične potrebe, ostavljali tim ljudima. Bili su pravi lihvari. Minuta razgovora je bila cijena zlata. Ma nema ko nas nije tatlačio, ma nema šta nas nije tralo.
Nekako smo se sve više i više počeli slagati. Možda samo dvoje troje nije htjelo ništa imati sa bilo kakvim krstom, tako su oni govorili, a i puno su u njihovom selu u Bosni stradali od Srba, da ih je bilo i razumjeti. Scene iz kasarne i o ljudima iz nje mogu poslužiti za jedan divan cjelovečernji film. Samo da mene snimaju bilo bi radnje za ne samo jedan nego i više filmova.

Po gradu su se subotom i nedeljom i iza praznika mogle kupiti boce od pive, kole i još nekih pića. To se moglo vratiti, mi smo govorili njihov izraz ”pantati” u velikim tržnim centrima. Moj muž se nije dao direktorskog kova i nije dao ni slučajno da je to radim. Bila bi to lijepa zakrpica da ne zavijam duhan, nego da kupim pravih cigara. Nije bilo ni govora o tome.

Jednog dana, kad sam se sa kolegicom iz Banja Luke vraćala iz velikog centra, gdje sam kupila samo jedan prirodni sok sinu da ima poslije treninga, ugledah nedaleko od ulice, u jednom grmu, prazne boce od pive, cijele gajbe i još oko njih razbacane. Šutim, ništa ne govorim drugi i kujem plan. Sutra ću ja doći i sve ih uzeti i ”pantati.“ Joj samo da ih niko do sutra ne uzme. Cijelu veče sam računala koliko bi to moglo biti para i šta bih od njih sve mogla. Poslaću dole mojima, razmišljala sam. Ma nije ipak mnogo, ostaviću sinu za soka i sebi za cigara. Mijenjala sam to svakih pet minuta i na kraju odlučila ipak te pare sakriti, ako bude još crnjih dana. Ne bi mogla ni poslati mojima da muž ne zna, a on bi se na ovo pravo ljutio.

Spremila sam se malo bolje da ne izgledam ko fukara. Obukla sam bundu i stavila svileni šal koji sam čuvala za posebne prilike. Skupo sam ga platila u Putniku na Musali, a baš je bio lijep, boje kajsije sa zelenćastim, diskretnim listićima u više nijansi. Još nisam znala da oni ne vole kad neko ima bundu na sebi, radi zaštite životinja. Osjećala sam se ko da idem u kurvanje, da me muž ne vidi. Ja tamo, kad boce nije niko uzeo. Divota.

Prvo sam morala do radnje da uzmem kolica, pa se opet vratiti na mjesto lopovluka. Hladno, nije ni jedan dan, otkako smo došli, bilo hladnije.

Utovaram ja one gajbe na kolica, kupim okolo boce i slažem. Smrde boce u njima čikova i sve onaj moj svileni šal, dok se saginjem, miluje po njima. Sve sam ukrcala, jedva jedvice. Prvi put sa kolicima deveram, idu stano u jednu stranu, kuku, kuku, mislim sve će mi se prevrnuti. Dođem nekako do radnje, cilj je jako blizu i sav moj umor odleprša. Ispravim se, popravim šal i napućim usne, ko ti je ko ja? Dođem na red. Blagajnica mi nešto govori, ništa je ne razumijem. Vidim spominje engleski jezik, a ja ko tuka,

Niks, niks.

Uto mi jedan Makedonac priđe od pozadi, skoro sa samog kraja reda i objasni da se te boce ne mijenjaju i da ih slobodno mogu baciti. Propadoh u zemlju, ko će sad sa njima nazad, ionako sam jedva došla. Pokunjim se i nazad, mislim svak živ u mene gleda. Ruke mi se lijepe za plastiku od ručke kolica. Teško, još teže i kolica još više šetaju nego kad sam dolazila. Obrazi i ruke se lede, a ja ispod pazuha i po leđima mokra ko čep, što od bunde a što od jada svoga. Kad sam se svega toga kutarisala ko da mi se sve i rat i jad sa leđa skinu.


Jedne noći muž i ja nismo mogli zaspati, pričali smo o tome šta će biti sa našom kćerkom koja je studirala u Beogradu. Mjesec je bio tako nisko da je kroz prozor obasjavao naše ruke i lice. Veliki mjesec, okrugao, a oko njega sve trepti od srebra. Divota, uvijek bi donosio sreću, a sad nema izlaza. Prijatelji, većinom radni saradnici mog muža, su je uzdržavali. Do kada i kako dalje? Nikako, nema izlaza. Ušutismo i ja već zakunjala, a on mi maše rukom da dođem njemu u krevet. Nevoljno mu se uvukoh pod deku. Muško ko muško, ha se malo opusti, odmah mu ona stvar u glavi, govorile bi stare žene. I bi to nekako jadno bez mnogo pokreta i bez glasa, tiho da drugi ne čuju.

Ujutro, Zejna koja je imala krevet u drugom redu odmah preko puta našeg, zove redara da nas prijavi. Neki novi Šved dođe sa prevodiocem da pita u čemu je stvar. Nismo ga ranije viđali, mlad jako zgodan dečko. Meni neprijatno k´o da sam djevojka, gori mi lice hoće da prsne.
Zejna se nakostriješila, galami, sve se ori:

– Noćas su, na moje oči bludili ovo dvoje. Sram ih bilo.

Šved nas pozva u kancalariju. Ništa čovjek samo se nasmijao kad je čuo da smo muž i žena. Švedi su inače mnogo tolerantni i uviđavni ljudi.

O.., koliko je bilo ovakvih scena. Kasnije smo se svi smijali, čak i Zejna. Popravili smo se. Možda lagodan život ili bolje međusobno upoznavanje su tom doprinjeli. Jednako smo tugovali za svakim poginulim od rodbine, nas koji život zajedno sastavi. Nema veze koje je vjere i na kojoj strani je bio ako je neko poginuo mi smo ga oplakivali. Kad je moja sestra poginula sve Mostarke su došle meni na žalost, kako smo to u Mostaru radili. Sjedile su po krevetima, šutjele, a neke i tiho jecale. Donijeli su malo keksa i soka u kesama, baš ko za vrijeme normalnog života. Nemam ni da im kafu ispečem. Ma tuga, ni tugovati nismo mogli dostojanstveno.

I tako bi dok nas nisu počeli raspoređivati po raznim gradovima. Svi oni, kojima je neko poginuo, mogli su da biraju grad u kojem će nastaviti živjeti. Geteborg, Malme i Štokholm su bile omiljene destinacije. Ma nisam ni razmišljala o tome, svakako ću se, kad ludilo stane, vratiti u Mostar.

Tražili smo da ostanemo u istom gradu. To je nekako i bilo najlakše. Već ranije sam počela devriti preko Crvenog krsta da dovedem mamu i dvoje djece od pokojne sestre. Švedi su uviđavni ljudi da ne možeš zamisliti takve. Sve sam sredila čak da ih Crveni krst iz Zagreba dovede kolima u Växjö. Šta sam truda uložila i molila druge da mi pomognu jer nisam znala engleski ni švedski jezik, to samo ja znam.

I vidi jada, oni neće. Mama kaže šta će njoj sve to, u Mostaru je grob njene Branke, nije ni otišla da valja da ga posjeti. Stalno se puca. Muž moje sestre isto, nije dao da ostane bez djece. Nema čovjek predodžbe da kad se sve sredi može lako doći do njih. Čak je i on mogao doći na spajanje porodice.

Ogroman stan smo dobili. Dvije žene iz komune bi nadgledale naš odnos prema djeci. Do sada su nas dva puta ispitivali da vide jesmo li mi sposobni podnijeti taj teret. Sve to je propalo u vodu. Tri godine su mogli da se misle i nisu smislili za to vrijeme. Četvrte, kad su izgubili pravo na dolazak, pristali su. Da poludiš još više od jada. Ja suha ko grana, dvadeset kila sam bila smršala.

I tada i sada dok ovo pišem samo mi jedna misao preteže ostale, ona rečenica što je majka često govorila

Ne daj Bože rata ni dušmaninu.

 

 

 

 

Comments (2)

Hvala draga Marija Juračić, sve je gola istina.

Sjajan zapis. Čini mi se da sam udahnula na njegovom početku, a izdahnula tek na kraju.

Write a comment